Poštanski autobus
20. avgust 2006.


Pored Materhorna ili bernandinaca, jedna od stvari po kojima se alpski deo Švajcarske prepoznaje zasigurno su poštanski autobusi. Za turiste su oni jedna od atrakcija i pogodan način da se upozaju i najzabačeniji delovi ove zanimljive zemlje (koji su samim tim i najzanimljiviji). Decenijama su sinonim za ugodnu vožnju pored procvetalih alpskih livada ili planinskih prelaza u blizini vekovnih glečera. Medjutim, za mnoge stanovnike tih zabačenih područja oni su od životne važnosti jer, pored pošte, obezbedjuju vezu sa svetom, u svakom pogledu. Oni jedini u Švajcarskoj voze do krajnjih tačaka, do mesta gde ne dopiru druga sredstva javnog transporta. A u isto vreme postali su deo kulturnog miljea zemlje.

Autobusi prepoznatljive žute boje su takodje simbol švajcarskog kvaliteta. Sem u izuzetnim situacijama, možete biti pouzdani da će vas dovesti na željeno mesto u obećano vreme. I to u opuštenoj atmosferi i sa prijatnim osobljem.

Istorijat

Ove godine, poštanski autobusi slave stogodišnjicu. Sve je počelo 1. juna 1906. godine, kada je Švajcarska pošta prvim autobusima zamenila zaprežne kočije na liniji izmedju Berna i Detlingena. Prvu liniju opsluživala su tri autobusa koji su mogli da povezu po 14 putnika. Zanimljivo je da je na sajmu automobila u Ženevi, tadašnji švajcarski predsednik Ludvih Furer uporedio pokretanje mašine ovih autobusa kurblom sa psom koji otresa svoje mokro krzno.

Istorijat poštanskog prevoza u Švajcarskoj počinje još 1849. godine. U danima stvaranja moderne države, federalna vlast preuzela je na sebe prevoz putnika od kantona. Sve do gradnje prvih železničkih linija, zaprežne kočije jedine su prevozile putnike, njihov prtljag i poštanske pošiljke. U danima najvećeg korišćenja konjskih zaprega, preko 2.500 konja vozilo je 2.231 kočije i 1.059 sanki po mreži od 9,7 miliona kilomatara.

U početku, putnici su sedelu na običnim drvenim klupama, a autobusi su jurili zemljanim putevima punim rupa. Mada su autobusi doneli značajno unapredjenje u brzini usluga, konji su se još dugo koristili za vuču velikih poštanskih sanki u zimskim uslovima. Iako su autobusi polako u potpunosti istisnuli konje, poslednja zaprega na relaciji Kresta - Juf u kantonu Graubunden prestala je da saobraća tek 1961. godine.

U periodu izmedju dva svetska rata, turizam u Švajcarskoj doživeo je pravi bum. Tome su u velikoj meri doprineli i poštanski autobusi. Jedan od važnijih doprinosa tome je u gestu kojim je armija posle Prvog svetskog rata besplatno ustupila Švajcarskoj pošti 1.000 kamiona. Neki su preuredjeni u autobuse, dok su drugima pridodati pokretni krovovi i korišćeni su kao kola za vožnju i razgledanje Alpa. To su prva vozila koja su 1919. godine prešla prevoj Simplon, a zatim i druge velike prevoje - San Bernandino, žulier, Grimsel, Furku i Gotard.

Od 1921. godine, sa novim Suerovim vozilima, počela je vožnja spektakularnim putevima. Sve to je uveliko propratila štampa, pa je već prve godine prevezeno 28.000 putnika što je bio pravi bum. Alpska pošta doprinela je širenju predstave o Švajcarskoj kao zemlji čiji će vas planinski predeli i vekovni glečeri ostaviti bez daha. U isto vreme, poštanski autobusi stekli su popularnost zbog svoje tačnosti i pouzdanosti.

Nekako početkom tridesetih godina prošlog veka, počeo je da se ustaljuje način života koji je podrazumevao život na selu a rad u gradu. To je takodje bilo moguće samo zbog usluga koje su pružali poštanski autobusi.

Da bi uspostavili što prisniji kontakt sa putnicima, u dogovoru sa kompanijom Saurer koja je proizvodila autobuse, četrdesetih godina prošlog veka počela je proizvodnja modela koji su podsećali na umilne velike pse. Velika prednja stakla ličila su na oči, dok je prednji otvor za hladnjak bio pokriven crnom mrežicom da bi podsećao na njušku.

Povodom stogodišnjice prvih poštanskih autobusa, Muzej komunikacije iz Berna postavio je posebnu izložbu i organizovao niz zanimljivh manifestacija tokom letnjih meseci 2006. godine.

Današnjica


Poštanski autobusi, kao i mnogi drugi servisi u ovoj zemlji zasnovanoj na uredjenom odnosu izmedju federalne vlasti i kantona koji je čine, organizovani su u skladu izmedju centralnih sistema i malih i srednjih privatnih preduzeća. Ta preduzeća imaju licencu po osamdesetak godina i to se smatra delom porodične tradicije koja se prenosi sa kolena na koleno. Danas prosečna mala porodična firma ima desetak autobusa koji pokrivaju tri linije u planinskom delu zemlje.

Kako se mnogi švajcarci i danas teško odriču svog tradicionalnog načina života i radije biraju ostanak u pradedovskim kućama po raznim zabitima nego odlazak u grad, poštanski autobusi su i danas preka potreba. Oni voze decu iz seoskih krajeva u školu, prevoze putnike do najzabačenijih krajeva, odvoze zaljubljenike u ekstremne sportove do izazovnih lokacija, isporučujuju namirnice restoranima smeštenim na snegom pokrivenim vrhovima i, prirodno, dostavljaju poštu do i najmanjih mestašaca. Poštanski autobusi su danas cetralni oslonac sistema javnog prevoza.

Oko 1.700 autobusa, kojima upravlja 2.435 vozača, danas operiše na 600 linija u ukupnoj dužini od 10.363 kilometara. Aubotusi prelaze 91 miliona kilometara godišnje (što je dovoljno da se svakoga dana pet puta obidje zemljina kugla), prevozeći preko 102 miliona putnika. Njih 75% dnevno koristi autobus da stigne do škole, posla ili za isporuke. Takodje, veoma je uspešna veza izmedju poštanskih autobusa i železnice. Redovi vožnje su usaglašeni pa je lako kombinovati ova dva najznačajnija i najrasprostranjenija oblika prevoza. Zanimljivost je da je mreža koju pokrivaju poštanski autobusi tri puta veća od železničke mreže Švajcarske.

Ponuda

Autobusi imaju redovne dnevne linije širom Švajcarske. Postoje razne olakšice za njihovo korišćenje - kartice važnosti 4, 8, 15, 22 ili mesec dana. Mladi ispod 26 godina imaju25% popusta. Porodična karta omogućava deci do 16 godina da se voze besplatno u pratnji roditelja. Ako su sama, onda imaju 50% popusta. Karte za popust mogu se kupiti i na želežničkim stanicama, a od skoro se brojne karte mogu kupiti i putem Interneta.

Postoje i posebne turističke ture, koje operišu izuzetnim trasama i odredjenim danima. Uglavnom su u alpskom delu zemlje, poznatom po prelepim planinskim predelima. U jugoistočnom delu Švajcarske čak operiše i autobus iz 1952. godine. Nažalost, zbog ranog polaska i nemogućnosti da od Ženeve stignem na vreme, nisam stigao da upoznam švajcarskog Miška i Paju Vujisića. Mogućnost da se provezete starim poštanskim autobusom postoji i u Bernu, gde Muzej komunikacija posetiocima sredom i subotom popodne poklanja besplatnu vožnju posle obilaska muzeja.

Posebna zanimljivost je da autobusi koji operišu na dužim relacijama imaju pozadi nosače za bicikle. Tako možete planirati put do nekog prevoja autobusom, a onda spektakularan spust svojim biciklom (ako ste spremni na to!).

Kao što se to čini u današnjem svetu, ja sam do podataka o mogućnostima korišćenja poštanskih autobusa došao putem Interneta te i vas koji možda mislite da se provozate savetujem da to isto učinite. Samo, da napomenem da pogledate ponude za posebne ture na raznim jezicima jer sam otkrio da ponude na engleskom i francuskom nisu iste. Valjda ih prave po tome gde očekuju više putnika odredjenom porekla.

Atmosfera

Vožnja poštanskim autobusom oduvek je bilo nešto više od pukog prebacivanja sa jednog na drugo mesto. Često je to društvni dogadjaj, pa se u njima mogu naći raznorazne organizovane grupe.

Znak prepoznavanja poštanskih autobusa je sirena karakterističnog zvuka. Nekada su vozači koristili trubu da najave svoj prolazak, da upozore druga vozila da im se klone sa puta ili da pozovu na polazak. Tradicija je sačuvana i danas, na alpskim relacijama, kada autobusi pored sirene uobičajenog zvuka i dalje imaju posebnu sirenu sa tri karakteristična tona: visoki > niski > srednji. Zanimljivo je da je ova sekvenca preuzeta iz Rosinijeve opere "Viljem Tel". Kažu da zvuk ima trostruko značenje:
- uvek možete računati na mene (pouzdanost je ključna osobina)
- pustite me da prodjem (autobusi imaju uvek prednost u odnosu na ostala vozila)
- penjite se (vožnja sa mnom je uživanje).

Posebna priča su vozači. Čuvena je njihova srdačnost i uslužnost. Čak i sada, kada se njihov posao pre svega svodi na osiguravanje da se poštuje red vožnje, oni će se rado ispričati sa putnicima i pružiti mnoge informacije koje nećete naći ni u kome vodiču. Mada je autobusu kojim sam se ja vozio bilo samo nas nekolicina i skoro svi smo išli do poslednje stanice, vozač je uporno i uzorno preko razglasa izgovarao naziv svakog mesta i stanice kroz koju smo prolazili. Njihov posao je naizgled lep i san je mnogih dečaka pa i devojčica. Medjutim, voziti autobus uskim puteljcima na ivici provalije je pravo umeće. Ja sam bio prilično hladnokrvan i verovao u vozača, ali verujem da bi moja žena pola puta prešla sa rukama na očima. A možete zamisliti kako je kada usred zime i snega do pojasa pukne guma ili se desi neki kvar. Nema druge, nego pod autobus, na led. No, vozači čine sve "da se putnici osećaju kao kod kuće, budu zavodoljni kada se njihova vožnja završi i vrate se na novu vožnju". Boga mi, i uspevaju u tome.

Medjutim, danas je ceo posao mnogo uredjeniji nego ranije, što je oduzelo nekadašnji šarm. Precizni redovi vožnje ne dozvoljavaju vozačima da zastaju i tako omoguće fotografisanje (što je mene posebno pogodilo). Nema ni starog običaja da vozač prenese provijant do magacina i zauzvrat bude počašćen šoljicom kafe. Ne tako davno, vozači su prestali da usput sakupljaju pune kante sa mlekom i ostavljaju prazne. Sva ova strka modernih vremena neumitno postepeno pretvora jednu izuzetnu atrakciju u puku vožnju. Mada, kada vidite kuda ti autobusi voze, vredi planirati ovakvo putovanje. Ja se nisam pokajao.


Za više podataka o poštanskim autobusima pogledajte
www.postauto.ch


…